Razvoj Schroth metode

 

Skolioza je prepoznata vec u 5. veku pre nove ere, kada je ju je Hipokrat opisao kao i njen tretman. U to vreme njegovo verovanje je bilo da jedan od razloga nastanka ovog deformiteta jeste uganuće (luksacija) kičmenog stuba. On je probao da se suprotstavi uganuću korišćenjem mehaničkih sprava, gde je i osmislio Hipokratov luksacioni krevet. U 16. veku su prvi put opisani i promovisani mideri od strane Pare-a. Pocetkom 19. veka predstavljena je sistematska ortopedsko - fizioteraputska metoda. Apliciranje midera se vršilo pod nadzorom lekara, takođe su izvođene i korektivne vežbe, često uz pomoć mehaničkih pomagala koja su dizajnirana specijalno za tretman skolioze. Tretman skolioze je vremenom napredovao i razvijao se, nastali su razliciti korektivni tretmani koji su se zasnivali na pasivnom istezanju pacijenta pomoću raznih sprava, kao i dizajniranje različitih rigidnih midera. 

Krajem 20. veka Katharina Schroth je razvila trodimenzionalni tretman za korekciju skolioze. Ona je imala skoliozu srednje veličine, međutim nije bila zadovoljna tadašnjim tretmanom. Posmatrajući se ispred ogledala, ona je želela da njeno telo izgleda više simetrično. Na taj način, ona pokušava disanjem da udubljene delove grudnog koša potisne ka spolja i time smanji asimetriju tela. Na ovaj način nastaje trodimenzionalno rotaciono disanje. Od 1921.godine započinje novi oblik neoperativnog lečenja skolioze, koji se sastoji od specifičnih posturalnih korekcija, korektivnog obrasca disanja i korekcije posturalne percepcije. Iako mehanika ne igra malu ulogu, po prvi put se skolioza nije posmatrala samo kao mehanička promena. Katharina predstavlja senziomotorne kinestetičke principe koje je moguće implementirati u tretman. Ovi principi koriste aktivnu korekciju, kako bi se razvila svest o držanju u toku svakodnevnice i na taj način sprečilo ponašanje koje može uticati na dalje pogoršanje skoliotične krivine. Disanje je integrisano kao ključni faktor u korekciji skolioze, i to ne samo u korekciji grudnog koša već i lumbalne regije. Prvi Schroth institut je osnovan u Meissen-u u Nemačkoj, Breathing Ortopedics.

Istorija Schroth metode uključuje rad tri generacije Schroth porodice. Veliku pomoć Katharina je imala od svoje ćerke, Christe Lehnert Schroth, koja je bila fizioterapeut i koja je imala ključnu ulogu u razvoju Schroth metode. Ona je predstavila jednostavan sistem klasifikacije za tretman, koja je doprinela velikom unapredjivanju metode. Takođe Christa je uvela vežbe za korekciju sagitalne ravni (bočnog profila) kao i samokorekciju tokom svakodnevnice koja je zasnovana na individualnom obrascu skliotične krivine. Sa ovim dopunama, osobe sa skoliozom su u mogućnosti da kroz par dana nauče vežbe kao i prncipe Schroth metode, što omogućava da budu u potpunosti nezavisni od terapeuta. U ovome tokom rada pomaže ogledanje u ogledalu, koje igra veliku ulogu. Uz pomoć ogledala vežbač može steći povratnu informaciju da li se pravilno postavio u vežbu, kao i da prati korektivno disanje tokom izvođenja vežbi. 

Nakon II svetskog rata sa svojom ćerkom Christom, Katharina je prinuđena da se preseli u zapadni deo Nemčke, gde otvara mali institut u Bad Sobernheim-u. Vremenom institut se širio, danas se u Bad Sobernheim-u nalazi velika klinika koja može da primi 180 osoba sa skoliozom ili kifozom. Ovde se nastavio dalji razvoj Schroth metode, koja vremenom postaje sve više i više poznata. Chista je ceo svoj život posvetila razvoju metode, do 2015. godine, kada je i preminula. Danas su nosioci metode Axel Hennes i Udo Rovinish, koji su zaslužni za dalji kontinuirani razvoj Schroth metode. Danas je Schroth metoda najrasprostranjenija metoda za neoperativno lečenje skolioze.